PRESUDA Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 42160/21, Pavlović protiv Srbije

TREĆE ODELJENJE

PREDMET PAVLOVIĆ PROTIV SRBIJE

(Predstavka broj 42160/21)

PRESUDA

Član 8 • Pozitivne obaveze • Privatni život • Neopoziva odluka javnog tužioca o obustavi krivičnog postupka protiv navodnog učinioca napada na devetogodišnjeg dečaka romskog porekla, pod uslovom da uplati novčani iznos u korist javne namene – bez upućivanja izvinjenja žrtvi ili pružanja bilo kakvog obeštećenja • Propust da se uzmu u obzir ranjivost i potrebe deteta i da se prvenstveno vodi računa o njegovom „najboljem interesu” • Odluka doneta uz očigledno zanemarivanje interesa žrtve, naročito imajući u vidu odbijanje navodnog učinioca da preuzme odgovornost ili uputi izvinjenje • Nedostatak odgovarajuće zaštite • Neadekvatna primena mehanizama krivičnopravne zaštite • Član 34 • Status žrtve • Nedostatak odgovarajućeg i dovoljnog obeštećenja • Iako je Ustavni sud u suštini utvrdio povredu člana 8, dosuđeni iznos naknade bio je znatno niži od iznosa koje je Sud dosuđivao u sličnim predmetima

Pripremio Sekretarijat. Ne obavezuje Sud.

STRAZBUR6. oktobar 2026. godine

Ova presuda će postati pravnosnažna u okolnostima iz člana 44. stav 2. Konvencije. Može biti predmet redakcijskih izmena.

U predmetu Pavlović protiv Srbije,

Evropski sud za ljudska prava (Treće odeljenje), na zasedanju Veća u sastavu:

Ioannis Ktistakis, predsednik,

Lətif Hüseynov,

Darian Pavli,

Úna Ní Raifeartaigh,

Mateja Đurović,

Canòlic Mingorance Cairat,

Vasilka Sancin, sudije,

i Milan Blaško, sekretar Odeljenja,

Imajući u vidu:

predstavku (broj 42160/21) protiv Republike Srbije, koju je državljanin Republike Srbije gospodin Robert Pavlović (u daljem tekstu: podnosilac) podneo Sudu 5. avgusta 2021. godine u skladu sa članom 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija);

odluku o dostavljanju predstavke Vladi Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) na izjašnjenje i odluku o pozivanju stranaka da dostave dodatna zapažanja, u skladu sa pravilom 54. stav 2. tačka (v) Poslovnika Suda;

zapažanja koja su stranke podnele, kao i njihova dodatna zapažanja;

komentare koje je dostavila organizacija A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava (u daljem tekstu: Inicijativa A11), nevladina organizacija sa sedištem u Republici Srbiji, kojoj je predsednik Odeljenja odobrio pravo da se umeša u postupak u svojstvu treće strane.

Nakon rasprave iza zatvorenih vrata 7. oktobra 2025. i 1. septembra 2026. godine,

donosi sledeću presudu, koja je usvojena poslednjeg spomenutog datuma:

UVOD

1. Predmet se odnosi na napad na devetogodišnjeg dečaka romskog porekla i istragu koja je potom sprovedena povodom njegovih navoda o zlostavljanju.

ČINJENICE

2. Podnosilac je rođen 2006. godine i živi u Valjevu. Njega je zastupao Evropski centar za prava Roma, nevladina organizacija sa sedištem u Briselu.

3. Vladu je zastupala njihova zastupnica, gospođa Z. Jadrijević Mladar.

4. Činjenice u vezi sa predmetom mogu se rezimirati na sledeći način.

I. Događaj od 21. jula 2016. godine i potonji događaji

5. Podnosilac je pripadnik romske etničke grupe.

6. Podnosilac, koji je u to vreme imao devet godina, i njegova desetogodišnja sestra nastupali su na trgu ispred zgrade opštinske uprave u Valjevu 21. jula 2016. godine kako bi prikupili novac za potrebe porodice. Podnosilac je svirao harmoniku, a njegova sestra flautu. Njihova majka, J. R., sedela je na obližnjoj klupi.

7. Prema izjavi koju je podnosilac istog dana dao policiji u 14.45 časova, njemu i njegovoj sestri je oko 12.30 časova prišao nepoznati muškarac. Naredio im je da prestanu da sviraju i zapretio da će polomiti harmoniku. Nakon što je otišao, deca su se požalila majci, koja im je rekla da zanemare pretnje i nastave da sviraju. Ubrzo zatim, muškarac se vratio. Jednom rukom je zgrabio podnosioca, a drugom ga ošamario po licu. J. R. je potrčala za muškarcem, ali nije uspela da ga stigne. Pozvala je policiju.

8. Istog dana, podnosioca je pregledao lekar u lokalnoj bolnici. Prema sačinjenom lekarskom izveštaju, podnosilac je zadobio površinsku povredu glave usled šamara u predelu levog obraza i pokazivao znake emocionalne uznemirenosti. Lekar je zaključio da je pacijent bio svestan, pokretan i potpuno orijentisan. Nije utvrđen prekid kontinuiteta kože niti ukočenost vrata. Pokreti podnosioca u temporomandibularnom zglobu bili su uredni. Nisu bili prisutni meningealni simptomi, a testovi ispuštanja predmeta i Rombergov test bili su negativni.

9. Lokalni mediji i internet izvori izveštavali su o ovom događaju, opisujući ga kao napad službenika opštinske uprave na dečaka romske nacionalnosti. Naročito, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objavilo je 31. jula 2016. godine da je predsednik Saveta Vlade za unapređivanje položaja Roma osudio napad i ocenio da navodni učinilac treba da snosi odgovornost za svoje postupke.

10. U periodu od 27. jula do 11. oktobra 2016. godine, podnosilac je podvrgnut različitim lekarskim pregledima. Zaključeno je da se zdravstveno stanje podnosioca pogoršalo nakon događaja od 21. jula 2016. godine. Konkretno, podnosilac je imao poteškoće sa večernjim rutinama, probleme sa spavanjem i strahovao je da ostane sam kod kuće.

II. Policijska istraga

A. Inicijalne istražne radnje

11. Dana 21. jula 2016. godine, policija je obavila razgovor sa podnosiocem (videti gore navedeni stav 7). Policija je 22. jula 2016. godine obavila razgovor sa J. R. i sestrom podnosioca, koje su dale izjave slične izjavi koju je dao podnosilac.

12. Policija je neodređenog datuma identifikovala N. I., pravnika zaposlenog u opštinskoj upravi, kao navodnog učinioca.

13. Dana 25. jula 2016. godine, policija je ispitala N. I., koji je negirao da je učestvovao u događaju od 21. jula 2016. godine. Priznao je da je u više navrata video dečaka romskog porekla kako svira harmoniku u blizini zgrade opštinske uprave.

B. Prekršajni postupak

14. Policija je neodređenog datuma pokrenula prekršajni postupak protiv N. I. zbog prekršaja nasilničkog ponašanja.

15. Dana 1. avgusta 2016. godine, policija je dostavila spise predmeta Prekršajnom sudu u Valjevu. Prekršajni postupak protiv N. I. je započet 11. oktobra 2016. godine.

16. Dana 8. avgusta 2017. godine, Prekršajni sud u Valjevu je obustavio prekršajni postupak protiv N. I. zbog nenadležnosti. Sud je konstatovao da je krivični postupak protiv N. I. obustavljen (videti u nastavku) i da bi vođenje prekršajnog postupka u istoj stvari predstavljalo povredu načela ne bis in idem (zabrane ponovnog suđenja ili kažnjavanja za isto delo).

V. Krivični postupak

17. Policija je 28. jula 2016. godine dostavila javnom tužilaštvu izveštaj i video-snimak predmetnog događaja.

18. Javno tužilaštvo je neodređenog datuma pokrenulo krivični postupak protiv N. I. zbog krivičnih dela nasilničkog ponašanja (član 344. stav 1. Krivičnog zakonika) i ugrožavanja sigurnosti (član 138. stav 1. Krivičnog zakonika).

19. Dana 13. oktobra 2016. godine, javni tužilac je ispitao N. I., koji je negirao navode optužbe i zatražio da se krivični postupak protiv njega odloži u skladu sa članom 283. Zakonika o krivičnom postupku. Tim članom se ovlašćuje javni tužilac da odloži krivično gonjenje određenog lica i utvrdi određene obaveze koje to lice treba da ispuni, nakon čijeg ispunjenja se krivična prijava odbacuje. Ovaj mehanizam poznat je kao načelo oportuniteta (videti dole navedeni stav 33). N. I. je odbio da se izvini deci ili da im isplati naknadu štete, što je predložila J. R.

20. Dana 28. oktobra 2016. godine, pozivajući se na načelo oportuniteta utvrđeno članom 283. Zakonika o krivičnom postupku, javno tužilaštvo je donelo odluku o odlaganju krivičnog gonjenja protiv N. I. zbog krivičnog dela nasilničkog ponašanja, uz uslov da uplati 30.000 srpskih dinara (RSD), što je iznosilo približno 250 evra (EUR), u humanitarne svrhe, odnosno u fond za pomoć stanovništvu pogođenom poplavama koji je osnovala država. Zastupnici podnosioca (njegov advokat i majka, J. R.) usprotivili su se odlaganju krivičnog gonjenja pod uslovima koje je odredio javni tužilac. Po njihovom mišljenju, N. I. je trebalo obavezati da podnosiocu nadoknadi nematerijalnu štetu i da mu se izvini.

21. N. I. je neodređenog datuma uplatio novčani iznos u fond za pomoć stanovništvu pogođenom poplavama, nakon čega je javno tužilaštvo 17. novembra 2016. godine odbacilo krivičnu prijavu protiv njega zbog krivičnog dela nasilničkog ponašanja. Ta odluka bila je konačna i protiv nje nije bio dozvoljen pravni lek. U pogledu krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, javno tužilaštvo je navelo da nije bilo osnova sumnje da je N. I. izvršio to delo i zaključilo predmet protiv njega. J. R. je obaveštena da se može podneti prigovor protiv te odluke.

III. Postupak pred Ustavnim sudom

22. Dana 26. decembra 2016. godine, podnosilac je podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije. Podnosilac se prituživao da ga je N. I. napao i da je usled toga bio izložen postupanju zabranjenom članom 3. Konvencije. Takođe se prituživao da mu, kao detetu, nije bila obezbeđena zaštita od zlostavljanja zajemčena Ustavom. Takođe je naveo da se postupanje N. I. može pripisati državi, da je javno tužilaštvo pogrešilo kada je primenom načela oportuniteta odbacilo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela nasilničkog ponašanja, kao i da je osporio činjenicu da, prema važećem pravu, nije imao pravo da ospori odluku javnog tužioca. Na kraju, pozivajući se na član 14. Konvencije, tvrdio je da ga je N. I. napao zbog njegovog romskog porekla i da se u potonjoj istrazi tim pitanjem niko nije bavio. S tim u vezi, ukazao je na „rasprostranjenu diskriminaciju Roma u Srbiji” i na svoju „pripadnost manjinskoj zajednici koja je istorijski bila izložena progonu i diskriminaciji”.

23. Ustavni sud je 5. februara 2021. godine doneo odluku u predmetu podnosioca. Sud je konstatovao da je podnosilac bio maloletan u vreme kada ga je N. I. napao i utvrdio povredu prava podnosioca na zaštitu od zlostavljanja. Sud se pozvao na član 64. Ustava Republike Srbije, kojim se deca štite od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog oblika iskorišćavanja ili zlostavljanja. S tim u vezi, naložio je da se podnosiocu isplati naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra (EUR). Iako je Ustavni sud ocenio da je primena načela oportuniteta u skladu sa Ustavom, ukazao je na to da se njegova primena u svakom pojedinačnom slučaju mora opravdati, uzimajući u obzir, između ostalog, prirodu i vrstu obaveze naložene okrivljenom, kao i kategoriju žrtve. Sud je konstatovao da je deci, kao posebno ranjivoj grupi, potrebna posebna zaštita. Sud je zaključio da je odlukom javnog tužioca da odbaci krivičnu prijavu protiv N. I., pod uslovom da uplati novčani iznos u korist javne namene, povređeno pravo podnosioca. Prema oceni Suda, bilo bi primereno da je okrivljeni isplatio naknadu oštećenom. Sud je takođe uzeo u obzir propust javnog tužioca da podnosiocu omogući da bude saslušan pre donošenja odluke o odbačaju krivične prijave. Imajući u vidu da je u to vreme bio u toku parnični postupak koji se odnosio na navodni diskriminatorski aspekt postupanja N. I. (videti st. 24–29 u nastavku), Sud je odbio da ispita navode podnosioca o diskriminaciji.

IV. Parnični postupak koji su pokrenuli podnosilac i njegova sestra

24. Dana 6. decembra 2017. godine, podnosilac i njegova sestra podneli su tužbu protiv N. I. i gradske uprave, tražeći naknadu nematerijalne štete zbog događaja od 21. jula 2016. godine. Naveli su da je N. I. postupao sa diskriminatorskom namerom prema njima zbog njihovog romskog porekla. Konkretno, tužioci su naveli da je N. I. izjavio da na trgu mogu da nastupaju samo „Srbi”, dok „Ciganima” to nije dozvoljeno. Takođe je izrekao rasističku uvredu na račun majke tužilaca.

25. Tužioci su neodređenog datuma povukli tužbene zahteve protiv gradske uprave.

26. Viši sud u Valjevu je 19. maja 2021. godine utvrdio je da su podnosilac i njegova sestra pretrpeli nematerijalnu štetu usled postupanja N. I. i naložio N. I. da svakom od tužilaca isplati po 100.000 dinara (RSD), što je iznosilo približno 850 evra (EUR). Sud je odbio preostale tužbene zahteve, uključujući navode o diskriminaciji, kao neosnovane. Sud je saslušao tužioce, njihovu majku, tuženog, dva svedoka koji su prisustvovali događaju i sudske veštake, koji su, između ostalog, svedočili o posledicama događaja po podnosioca i psihijatrijskom lečenju kojem je podnosilac bio podvrgnut nakon toga. Takođe je razmotrio dokazni materijal koji je policija prikupila povodom krivične prijave podnosioca predstavke, ukazujući na neslaganja i protivrečnosti između navoda tužilaca iznetih pred policijom i onih iznetih pred parničnim sudom. Sud je uzeo u obzir činjenicu da podnosilac nije ukazao na diskriminatorske motive u postupanju N. I. ni u izjavama datim policijskim službenicima, ni tokom lekarskih pregleda, niti u razgovorima sa socijalnim radnicima uključenim u njegov slučaj. Podnosilac i njegova sestra izjavili su žalbu protiv te odluke. Tvrdili su da Viši sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje i da je pogrešno protumačio merodavne pravne propise.

27. Dana 14. jula 2021. godine, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je presudu od 19. maja 2021. godine, odbivši žalbu tužilaca kao neosnovanu.

28. Vrhovni kasacioni sud je 19. januara 2022. godine odlučivao o reviziji podnosioca. Stranke nisu dostavile primerak te odluke.

29. Podnosilac je 4. maja 2022. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu, navodeći, između ostalog, povredu svojih prava iz člana 14. Konvencije u vezi sa članom 8. Konvencije, kao i povredu člana 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju, u kontekstu navedenog parničnog postupka.

30. Ustavni sud je 19. maja 2025. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca kao neosnovanu. Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije potkrepio svoje navode dokazima. Na kraju, pozivajući se na svoju raniju odluku (videti stav 23. iznad), Ustavni sud je konstatovao da je već razmatrao pritužbe u vezi sa događajem od 21. jula 2016. godine i utvrdio povredu prava podnosioca.

31. Ta odluka je podnosiocu dostavljena 22. maja 2025. godine.

RELEVANTNI PRAVNI OKVIR

I. Krivični zakonik

32. Relevantne odredbe Krivičnog zakonika glase kao što sledi:

Ugrožavanje sigurnosti

Član 138.

„(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.”

Nasilničko ponašanje

Član 344.

„(1) Ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniće se zatvorom do tri godine.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.”

II. Zakon o krivičnom postupku

33. Relevantne odredbe Zakona o krivičnom postupku glase kao što sledi:

Prigovor oštećenog

Član 51.

„Ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu.

Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.

...”

Odlaganje krivičnog gonjenja

Član 283.

„Javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:

1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;

2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe;

...

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenje krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati.

...”

Odbacivanje krivične prijave

Član 284.

„Javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da:

1) prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;

2) je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje;

3) ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

O odbacivanju prijave, kao i o razlozima za to, javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana i poučiti ga o njegovim pravima (član 51. stav 1.), a ako je krivičnu prijavu podneo organ policije, obavestiće i taj organ.

U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. U ovom slučaju odredba člana 51. stav 2. ovog zakonika neće se primenjivati.”

III. Zakon o obligacionim odnosima

Novčana naknada

Član 200.

„(1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ...kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

(2) Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.”

PRAVO

I. NAVODNO KRŠENJE ČL. 8. I 13. KONVENCIJE

34. Pozivajući se na član 3. Konvencije, podnosilac prituživao se da ga je N. I. napao i da u njegovom slučaju nije sprovedena delotvorna istraga. Pozivajući se na član 13. Konvencije, prituživao se da nije imao pravo da izjavi žalbu protiv odluke javnog tužioca o obustavi krivičnog gonjenja protiv N. I.

35. Sud ponavlja da na osnovu načela jura novit curia, nije vezan pravnim razlozima koje je podnosilac naveo u skladu sa Konvencijom i protokolima uz nju i ima ovlašćenje da odluči o karakterizaciji koja će se u zakonu dati činjenicama pritužbe ispitivanjem istog prema članovima ili odredbama Konvencije koji se razlikuju od onih na koje se poziva podnosilac predstavke (Radomilja i dr. protiv Hrvatske (VV), br. 37685/10 i 22768/12, stav 126, od 20. marta 2018. godine). Shodno tome, Sud smatra da navedene pritužbe treba razmotriti u okviru čl. 8. i 13. Konvencije (videti Sandra Janković protiv Hrvatske, broj 38478/05, stav 27, od 5. marta 2009. godine, i Špadijer protiv Crne Gore, broj 31549/18, st. 66–69, od 9. novembra 2021. godine), čije relevantne odredbe glase:

Član 8.

„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog života ...

2. Državni organi nemaju pravo da se mešaju u ostvarivanje navedenog prava, osim ako je to u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne sigurnosti ili ekonomskog blagostanja zemlje, radi sprečavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja ili morala, ili zaštite prava i sloboda drugih.”

Član 13.

„Svako kome su povređena prava i slobode predviđene ovom Konvencijom ima pravo na delotvorno pravno sredstvo pred nacionalnim organima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu”.

A. Dopuštenost

1. Usaglašenost ratione materiae

36. Sud konstatuje na samom početku da Vlada u svojim izjašnjenjima nije istakla prigovor nedopuštenosti predstavke zbog nenadležnosti Suda ratione materiae. Međutim, pitanje da li je određeni član Konvencije ili protokol uz nju primenljiv ili ne spada u pitanja nadležnosti Suda ratione materiae, čiji je obim određen samom Konvencijom, a naročito njenim članom 32, a ne podnescima stranaka u konkretnom predmetu. Shodno tome, Sud mora da se uveri da je nadležan u svakom predmetu koji mu je podnet i stoga je dužan da po službenoj dužnosti ispita pitanje svoje nadležnosti (videti predmet Grosam protiv Češke Republike [VV], broj 19750/13, stav 107, od 1. juna 2023. godine, uz dalje upućivanje na navedenu praksu).

37. Sud je ranije utvrdio, u različitim kontekstima, da je pojam privatnog života, utvrđen članom 8. Konvencije, širok pojam koji se ne može iscrpno definisati. On obuhvata fizički i psihički integritet lica, a proteže se i na druge vrednosti, kao što su dobrobit i dostojanstvo, razvoj ličnosti i odnosi sa drugim ljudima (videti gore navedeni predmet Špadijer, stav 80, uz dalja upućivanja). Međutim, da bi član 8. bio primenljiv, napad na lice mora dostići određeni stepen ozbiljnosti i biti izvršen na način koji štetno utiče na lično uživanje prava na poštovanje privatnog života (videti predmet Beizaras i Levickas protiv Litvanije, broj 41288/15, stav 109, in fine, od 14. januara 2020. godine). Za primenu člana 8. u takvoj situaciji neophodno je da bude dostignut određeni prag ozbiljnosti (videti predmet Nicolae Virgiliu Tănase protiv Rumunije [VV], broj 41720/13, stav 128, od 25. juna 2019. godine). U predmetima koji se, između ostalog, odnose na član 8, Sud je naglasio značaj uzrasta maloletnih lica o kojima je reč, kao i potrebu da deca i drugi ugroženi članovi društva uživaju zaštitu države kada su njihova fizička i moralna dobrobit ugrožene (videti predmet F.O. protiv Hrvatske, broj 29555/13, stav 58, od 22. aprila 2021. godine).

38. U konkretnom predmetu, Sud uzima u obzir činjenicu da je podnosilac u vreme spornog događaja bio devetogodišnji dečak, koji se nalazio u ranjivom položaju u odnosu na napadača, odraslog muškarca (videti stav 8. iznad). Traumatični događaj, koji je podrazumevao napad na fizički integritet podnosioca, negativno je uticao na njegovo emocionalno stanje (videti gore navedeni stav 10.). Sud ne sumnja u to da je taj događaj kod podnosioca sigurno izazvao osećanja straha i bespomoćnosti. Shodno tome, Sud nalazi da je utvrđeno da je postupanje na koje se podnosilac prituživao dostiglo neophodni prag ozbiljnosti da bi član 8. Konvencije bio primenljiv (videti, nasuprot tome, predmet Tončev protiv Bugarske, broj 18527/02, stav 41, od 19. novembra 2009. godine).

2. Status žrtve

39. Pozivajući se na odluku koju je Ustavni sud doneo 5. februara 2021. godine, Vlada je istakla da je navedenom odlukom odlučeno u korist podnosioca i da mu je dosuđena naknada na ime nematerijalne štete.

40. Podnosilac je smatrao da Ustavni sud u njegovom predmetu nije uspostavio pravdu i da je učinilac izbegao odgovornost.

41. U meri u kojoj je Vlada sugerisala da podnosilac više ne može tvrditi da ima status žrtve navodne povrede, Sud smatra da je ovo pitanje u tesnoj vezi sa osnovanošću predstavke i da ga stoga treba spojiti sa razmatranjem osnovanosti (uporediti sa predmetom Roth protiv Nemačke, br. 6780/18 i 30776/18, stav 58, od 22. oktobra 2020. godine).

3. Zaključak

42. Sud primećuje da ova pritužba nije ni očigledno neosnovana niti neprihvatljiva po bilo kom drugom osnovu navedenom u članu 35. Konvencije. Stoga se mora proglasiti prihvatljivom.

B. Osnovanost

4. Podnesci stranaka

43. Podnosilac je ostao pri svojoj pritužbi. On je naveo da je, usled odluke tužioca da obustavi krivični postupak protiv N.I., bio lišen mogućnosti da pribegne mehanizmu krivičnopravne zaštite svojih prava, što je predstavljalo propust tužene države da ispuni svoje pozitivne obaveze utvrđene članom 8. Konvencije. Odgovor tužioca nije bio takav da podnosiocu pruži delotvornu zaštitu od počinjenog nasilja. Podnosilac je dalje kritikovao pravni okvir, smatrajući da on nije u stanju da obezbedi doslednost i predvidljivost, niti da garantuje postupanje u skladu sa obavezom države da pruži zaštitu deci. Smatrao je da postojeći pravni okvir ne obezbeđuje da reakcija u oblasti krivičnog prava ostane delotvorna, prilagođena potrebama deteta i sposobna da odvrati od vršenja takvih dela. Prekršajni postupak, čije je obustavljanje podnosiocu saopšteno tek odlukom Ustavnog suda donetom u njegovom predmetu, takođe nije bio delotvoran. Ustavni sud je propustio da oceni tu činjenicu. Shodno tome, istraga u predmetu podnosioca nije bila delotvorna. Tužilac je propustio da na odgovarajući način prikupi dokaze (nije ispitao svedoke, a podnosilac i N.I. ispitani su tek tri meseca nakon napada). Nadležni organi nisu posvetili dužnu pažnju ranjivosti žrtve krivičnog dela, devetogodišnjeg dečaka romske nacionalnosti. Parnični postupak koji je podnosilac pokrenuo nije bio u stanju da otkloni propust nadležnih organa da blagovremeno reaguju na nasilje nad podnosiocem. Dosuđena novčana naknada nije ublažila propust države da obezbedi da na izvršeno nasilje bude odgovoreno delotvornim merama koje imaju odvraćajuće dejstvo i pružaju zaštitu. Posmatrano u celini, reakcija domaćeg pravnog sistema nije imala neophodnu usklađenost niti delotvornost da bi država ispunila svoje pozitivne obaveze na osnovu člana 8. Najzad, podnosilac je naveo da je nepostojanje mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv odluke tužioca o odbacivanju krivične prijave predstavljalo povredu člana 13. Ustavni sud nije otklonio takvo stanje. Nije naložio ponovno otvaranje krivičnog postupka protiv N.I.

44. Vlada je smatrala da je država ispunila svoje pozitivne obaveze u pogledu dužnosti da obezbedi delotvornu zaštitu prava podnosioca utvrđenih članom 8. Po pritužbi koju su podneli roditelji podnosioca, policija je sprovela istragu koja je dovela do identifikovanja navodnog učinioca. Iako je priznala da je potonja odluka tužioca o obustavljanju krivičnog i prekršajnog postupka protiv N.I. bila suprotna interesima podnosioca, Vlada je smatrala da je taj propust otklonjen odlukom Ustavnog suda, kojom je utvrđena povreda prava podnosioca i istom dosuđena novčana naknada. Vlada se takođe pozvala na parnični postupak koji su pokrenuli podnosilac i njegova sestra, u kojem su nacionalni sudovi priznali povredu prava podnosioca i dosudili mu naknadu za nematerijalnu štetu pretrpljenu usled napada.

5. Umešač – treća strana

45. U svom izjašnjenju u svojstvu treće strane, Inicijativa A11 je istakla da su tužilački organi, prilikom donošenja odluke o odlaganju krivičnog gonjenja primenom načela oportuniteta, dužni da svoju odluku zasnuju na pažljivoj proceni različitih interesa i obaveza, uključujući obavezu države da zaštiti decu od nasilja, pri čemu najbolji interes deteta mora predstavljati ključni faktor. Takva odluka mora biti pravična i ne sme dovesti do uskraćivanja pravde žrtvi krivičnog dela.

6. Ocena Suda

(a) Opšta načela

46. Sud podseća da je cilj člana 8, u suštini, zaštita pojedinca od proizvoljnog mešanja javnih vlasti. Međutim, ova odredba ne obavezuje državu samo da se uzdrži od takvog mešanja: pored ove prvenstveno negativne obaveze, delotvorno poštovanje privatnog života podrazumeva i pozitivne obaveze. Te obaveze mogu podrazumevati usvajanje mera čiji je cilj obezbeđivanje poštovanja privatnog života, čak i u sferi međusobnih odnosa pojedinaca. Kada je reč o zaštiti fizičkog i psihičkog integriteta pojedinca od postupanja drugih lica, pozitivne obaveze nadležnih organa – u nekim slučajevima na osnovu samog člana 8, a u drugim u vezi sa članom 3. – mogu obuhvatati dužnost uspostavljanja i praktične primene odgovarajućeg pravnog okvira kojim se obezbeđuje zaštita od akata nasilja koje vrše privatna lica. U određenim slučajevima, kao što su slučajevi silovanja i seksualnog zlostavljanja dece, u kojima su u pitanju bile osnovne vrednosti i suštinski aspekti privatnog života, utvrđeno je da pozitivna obaveza države obuhvata obezbeđivanje postojanja delotvornih odredaba krivičnog prava, a proširena je i na delotvornost krivične istrage. U određenim manje ozbiljnim slučajevima, smatralo se da je dostupnost pravne zaštite u parničnom postupku dovoljna (videti gore navedeni predmet Nicolae Virgiliu Tănase, citiran gore, st. 125. i 127).

47. Kada je reč o odgovornosti države ugovornice na osnovu Konvencije za povrede ljudskih prava prouzrokovane postupanjem njenih službenika u vršenju službenih dužnosti, Sud podseća da, u slučaju kada je postupanje državnog službenika protivpravno, pitanje da li se sporne radnje mogu pripisati državi zahteva ocenu svih okolnosti konkretnog slučaja, kao i razmatranje prirode i okolnosti predmetnog postupanja (videti predmet Reilly protiv Irske (odl.), broj 51083/09, stav 53, od 23. septembra 2014. godine, uz dalje upućivanje na navedenu praksu). Da li se neko lice smatra državnim službenikom za potrebe primene Konvencije utvrđuje se na osnovu mnoštva činilaca, od kojih nijedan sam po sebi nije odlučujući. Ključni kriterijumi za utvrđivanje odgovornosti države za postupke nekog lica, bez obzira na to da li ono formalno ima svojstvo javnog službenika ili ne, jesu način njegovog imenovanja, nadzora nad njegovim radom i pozivanja na odgovornost, kao i ciljevi, ovlašćenja i funkcije tog lica (videti predmet V.K. protiv Rusije, broj 68059/13, st. 174–175, od 7. marta 2017. godine).

(b) Primena načela

(i) Opseg predmeta

48. Nakon što je utvrdio da je postupanje na koje se podnosilac prituživao negativno uticalo na njegovo psihičko blagostanje, čime je otvoreno pitanje primene člana 8. Konvencije (videti gore navedeni stav 38), Sud, međutim, ne može da prihvati tvrdnju podnosioca da država treba da snosi odgovornost za postupanje N.I., ma koliko ono bilo neprihvatljivo, samo zato što je N.I. bio zaposlen u opštini. Nije predočen nijedan dokaz na osnovu kojeg bi Sud mogao da zaključi da je N.I. u vreme spornog događaja postupao u službenom svojstvu ili obavljao bilo koju od svojih službenih dužnosti. Naprotiv, postupanje N.I. bilo je toliko očigledno zloupotrebljavajuće i toliko udaljeno od njegovih službenih dužnosti da nije moglo dovesti do uspostavljanja odgovornosti države (uporediti, mutatis mutandis, sa predmetom Enukidze i Girgvliani protiv Gruzije, broj 25091/07, st. 289–290, od 26. aprila 2011. godine, uz dalje upućivanje na navedenu praksu).

49. Shodno tome, zadatak Suda u ovom predmetu jeste da utvrdi da li su domaći organi, postupajući u predmetu podnosioca, ispunili svoju pozitivnu obavezu na osnovu člana 8. u pogledu zaštite fizičkog i psihičkog integriteta podnosioca. Konkretno, pitanje pred Sudom nije da li su pravna sredstva kojima se podnosilac koristio dovela do ishoda koji je za njega bio povoljan, već da li su ta sredstva bila dovoljna i dostupna i da li je njihovom primenom obezbeđen standard zaštite kojim se, u načelu, garantuje delotvorna zaštita prava podnosioca utvrđenih članom 8. Konvencije (uporediti sa gore navedenim predmetom Špadijer, stav 91.). Na Sudu je da ispita način na koji su domaći organi reagovali na pritužbe podnosioca u vezi sa postupanjem kojem je bio izložen od strane N.I.

(ii) Reakcija domaćih organa

50. Sud podseća da napad na fizički integritet lica u načelu zahteva reakciju u oblasti krivičnog prava, uključujući i u predmetima koji se odnose na član 8. Konvencije (videti, između ostalog, predmet Söderman protiv Švedske [VV], broj 5786/08, stav 63, ESLJP 2013, i predmet Biba protiv Albanije, broj 24228/18, stav 63, od 7. maja 2024. godine, uz dalja upućivanja). Pozivajući se na svoje ranije zaključke (videti gore navedeni stav 38), Sud ne vidi razlog da u ovom predmetu zauzme drugačiji stav.

51. Sud takođe prihvata da pravni sistem Srbije obezbeđuje krivičnopravne mehanizme koji pružaju zaštitu od nasilnih radnji koje vrše privatna lica (videti stav 30. iznad). U pogledu načina na koji su ti mehanizmi primenjeni u konkretnom predmetu, Sud primećuje da je lokalna policija blagovremeno reagovala na krivičnu prijavu koju je podnela majka podnosioca. Policija je utvrdila identitet navodnog učinioca, ispitala podnosioca, članove njegove porodice i druge svedoke, prikupila pisane i druge dokaze i dostavila spise nadležnom tužilaštvu radi daljeg vođenja krivičnog postupka. Međutim, tužilac je odlučio da ne nastavi krivično gonjenje navodnog učinioca. On je odlučio da odloži krivično gonjenje protiv N.I., pod uslovom da N.I. uplati novčani iznos u korist javne namene, a da pritom nije bio dužan da se izvini žrtvi krivičnog dela niti da joj nadoknadi štetu.

52. Iako nije zadatak Suda da ocenjuje strategiju koju su izabrali tužilački organi, Sud ne može a da ne primeti da u odluci tužioca nisu navedeni nikakvi razlozi koji bi objasnili njegove izbore. Sud primećuje da srpsko pravo propisuje mogućnost da navodni učinilac otkloni štetne posledice krivičnog dela ili da se žrtvi nadoknadi prouzrokovana šteta (videti član 283. Zakonika o krivičnom postupku, naveden u gore navedenom stavu 33). Iz razloga koji nisu poznati, tužilac je smatrao da to nije potrebno. Kao posledica toga, ishod krivičnog gonjenja nije obuhvatio nikakav pokušaj da se ublaži negativan uticaj postupanja N.I. na dobrobit podnosioca. Situaciju je dodatno otežavala činjenica da podnosilac, prema zakonu, nije imao pravo da izjavi žalbu protiv odluke tužioca.

53. Sud ne gubi iz vida činjenicu da je Ustavni sud utvrdio da je pristup koji je primenilo tužilaštvo doveo do povrede prava podnosioca. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac bio lice u ranjivom položaju, imajući u vidu njegov mladi uzrast. Sud ne vidi razloga da u tom pogledu odstupi od zaključaka Ustavnog suda. Međutim, smatra da reakcija nadležnih organa na krivičnu prijavu podnosioca nije bila delotvorna. Konkretno, nije se vodilo računa o ranjivosti deteta i njegovim potrebama. Nije poštovano njegovo pravo da se njegovi najbolji interesi uzmu kao prvenstveno merilo. Odluka tužioca da odbaci krivičnu prijavu protiv navodnog učinioca predstavljala je flagrantno zanemarivanje interesa žrtve krivičnog dela, naročito imajući u vidu da je učinilac odbio da preuzme odgovornost za svoje postupanje ili da se za njega izvini (videti st. 19–21. gore). Prema oceni Suda, takav ishod nije podnosiocu pružio odgovarajuću zaštitu od napada na njegov fizički integritet. Takav ishod je pokazao da je način na koji su primenjeni mehanizmi krivičnopravne zaštite bio manjkav, usled čega Tužena država nije ispunila svoju pozitivnu obavezu na osnovu člana 8. Konvencije.

(v) Da li je podnosilac izgubio status žrtve

54. Preostaje da Sud utvrdi da li je podnosilac, kao što je Vlada tvrdila, izgubio status žrtve. S tim u vezi, Sud podseća da, u skladu sa načelom supsidijarnosti, najpre nacionalni organi imaju zadatak da obezbede pravnu zaštitu u slučaju svake povrede Konvencije (videti predmet Mansour protiv Slovačke, broj 60399/15, stav 38, od 21. novembra 2017. godine).

55. Prema ustaljenoj praksi Suda, odluka ili mera povoljna za podnosioca, u načelu, nije dovoljna da tom podnosiocu oduzme status „žrtve“, osim ako su domaći organi izričito ili suštinski priznali povredu Konvencije, a zatim za nju pružili odgovarajuću pravnu zaštitu (videti, između ostalog, predmet Brumărescu protiv Rumunije [VV], broj 28342/95, stav 50, ESLJP 1999-VII).

56. Što se tiče naknade koja je prikladna i dovoljna da bi se otklonila povreda prava iz Konvencije na domaćem nivou, Sud je generalno smatrao da to zavisi od svih okolnosti slučaja, imajući u vidu, posebno, prirodu predmetne povrede Konvencije (videti Gäfgen protiv Nemačke (VV), broj 22978/05, stav 116, ESLJP 2010, sa daljim upućivanjima).

57. Imajući u vidu posebne okolnosti ovog predmeta, kao i prethodne zaključke da je bilo neophodno da nadležni organi reaguju u oblasti krivičnog prava (videti gore navedeni stav 51.) i da nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu u tom pogledu (videti gore navedeni stav 53.), Sud smatra da povreda člana 8. u ovom predmetu nije mogla biti otklonjena samo dosuđivanjem naknade podnosiocu, koja je, u svakom slučaju, bila znatno niža od iznosa koje je Sud dosudio u drugim predmetima u kojima su utvrđeni nedostaci u istrazi (videti, na primer, predmet Isaković Vidović protiv Srbije, broj 41694/07, od 1. jula 2014. godine, u kojem je Sud utvrdio povredu člana 8. Konvencije i dosudio 3.000 evra na ime nematerijalne štete).

58. Stoga, iako Sud može prihvatiti da je Ustavni sud suštinski priznao povredu prava podnosioca utvrđenih članom 8. Konvencije, on ne može zaključiti da su nadležni organi pružili pravnu zaštitu koja bi se mogla smatrati odgovarajućom i dovoljnom za otklanjanje povrede prava podnosioca na domaćem nivou.

59. Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da mere koje su preduzeli domaći organi nisu ispunile zahtev u pogledu pružanja dovoljne pravne zaštite, kako je utvrđen njegovom praksom (uporediti sa gore navedenim predmetom Biba, stav 77.). Iz toga sledi da podnosilac i dalje može tvrditi da ima status žrtve navodne povrede.

(g) Zaključak

60. Imajući u vidu navedene zaključke, Sud smatra da reakcija nadležnih organa na krivičnu prijavu podnosioca nije pružila odgovarajuću zaštitu od napada na njegov fizički integritet i da je pokazala da su nedostaci u načinu primene mehanizama krivičnopravne zaštite bili takvi da su doveli do povrede pozitivnih obaveza Tužene države na osnovu člana 8. Konvencije. Podnosilac i dalje može tvrditi da ima status žrtve usled povrede člana 8. U skladu s tim, došlo je do kršenja te odredbe.

61. S obzirom na navedeni zaključak, nema potrebe da se razmatraju preostali argumenti podnosioca u vezi sa članom 8. Konvencije, niti da se zasebno razmatra njegova pritužba na osnovu člana 13. Konvencije da nije imao pravo da izjavi žalbu protiv odluke tužioca o obustavljanju krivičnog postupka protiv N.I.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 14. KONVENCIJE u vezi sa članom 8. Konvencije i članom 1. Protokola brOJ 12.

62. Podnosilac se prituživao da je bio izložen diskriminaciji suprotno članu 14. Konvencije, u vezi sa članom 8. Konvencije i članom 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju, zbog svog romskog porekla. Konkretno, tvrdio je da su jedini razlog za napad kojem je bio izložen, kao i za odluku nadležnih organa da ne pokrenu krivično gonjenje navodnog učinioca, bili postojanje institucionalnog anticiganizma u Srbiji. Najzad, tvrdio je da nadležni organi tokom krivičnog postupka nisu ispitali da li su etnička ili rasna mržnja ili predrasude imale ulogu u napadu.

63. Član 14. Konvencije i član 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju glase:

Član 14.

„Uživanje prava i sloboda utvrđenih (ovom) Konvencijom biće obezbeđeno bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao što su pol, rasa, boja koža, jezik, vera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili bilo koji drugi status.”

Član 1. Protokola broj 12

„1. Uživanje bilo kog prava utvrđenog zakonom biće obezbeđeno bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao što su pol, rasa, boja koža, jezik, vera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili bilo koji drugi status.

2. Niko ne sme biti diskriminisan od strane bilo kojeg javnog organa po bilo kom osnovu kao što su oni navedeni u stavu 1.”

A. Podnesci stranaka

[…] Tekst je skraćen; ceo akt je na originalu u Službenom glasniku.